среда, 07. фебруар 2018.

4 mane lanaca škola stranih jezika

Skloni smo s razlogom da verujemo brendovima. Zato kad odemo u drugu državu, trčimo u Mek, a kad smo u drugom kraju grada, radije se odlučujemo za objekat lanca kafea, nego za lokalni kafić. U svakom objektu je isti standard i kvalitet usluge.

Znamo šta da očekujemo, a ljudi su bića sigurnosti i navike. Osim toga, vodimo se za mišljenjem većine - ako svi idu tamo, mora da je dobro.

Isto važi i za škole stranih jezika. Škola uloži pare, izgradi brend i dobije poverenje. I onda se ljudi bez mnogo razmišljanja i istraživanja odluče baš za nju. Pored nesumnjivih prednosti lanaca škola stranih jezika, evo i nekoliko mana, čisto da imate širu sliku kada birate kome ćete pokloniti poverenje.

mane lanaca skola stranih jezika

1) Cena 


Hoćeš poznat brend - plati! Oni su uložili vreme i novac da bi postali poznati i da bi ti imala/imao osećaj sigurnosti i poverenja kada učiš kod njih, i to je skroz u redu. 

Cene mogu biti astronomske tamo gde imaju zaista vrhunske profesore i odnos prema klijentu, pa ko ne želi mnogo da razmišlja, a kvalitet mu je imperativ - ovo je najbolja opcija.

Mogu biti i visoke za usluge koje nude, ali prikazane tako da se vama čini da to uopšte nije mnogo novca
Dobro sam prošao, ovo je baš povoljno - mislite. 
Međutim, ako pogledate još neku školu, videćete da su cene slične, a možda čak i niže, za jezički paket za ciljnu grupu kojoj vi pripadate.

2) Male grupe


E, ovo mi je hit kad vidim: Male grupe, od xy do 12 učenika. DVANAEST! To oni zovu malo?

Ljudi moji, zamislite da ste na času sa još 11 učenika i da čas traje 60 minuta. To znači da svako od vas ima SAMO PET MINUTA da priča na ciljanom jeziku tokom časa, a da ne pominjem to da profesor ne služi samo za ukras, već da vam ponešto i objasni, pa vaših 5 minuta lako spadne na 3-4.

Ali hajde neka bude 5. Ako imate 2-3 puta nedeljno čas, to je 15 minuta nedeljno. Ovo je jednostavno nedovoljno i neprihvatljivo malo.


3) Smeštanje u neodgovarajuću grupu


Ovo vam se vrlo lako može dogoditi svuda, ali što škola više teži da bude mašina za profit umesto obrazovna institucija, to su veće šanse da vam se desi baš to.

Neće vam reći da nema trenutno grupe za vas - kako onda da zarade? Smestiće vas za ceo nivo nižu grupu ako im tamo fali jedan čovek da je formiraju. Ovo se meni desilo. Da ne ulazim u razloge zašto sam pristala na to. Iako je profesorka bila vrhunska i mogla je da posveti pažnju mojim greškama i onome što je meni korisno, činjenica je da sam štrčala po znanju, a grupa bi trebalo da bude ipak homogena koliko god je to moguće.

Ako kaskate za grupom, neće vam reći da je bolje da uzmete dodatne individualne časove. Grupa ne može ispaštati zbog vas, tako da će oni ići svojim tempom, a vaš novac biće proćerdan. Naravno, neće vam ga vratiti.


4) Nedovoljno stručni profesori



Verovali ili ne, i ovo se dešava po ovakvim školama. Piše da su svi diplomirani filolozi, ali ne verujte svemu što piše. Može se desiti da imaju samo maglovitu predstavu da je Filološki tu negde kod Filozofskog.

Ali hajde da uzmemo u obzir one koji znaju gde je Filološki i ponekad ga posete. Neko može da završi recimo nemački, i on je diplomirani filolog. Ali da li je na osnovu toga dovoljno stručan i da predaje engleski i srpski strancima? Ne bih rekla. 

Naravno, postoji mogućnost da se takvi ljudi osposobe, ali znanje jezika samo po sebi i eventualno poznavanje opštih metodičkih principa nisu dovoljni da neko može sebe da nazove (ili škola da ga nazove) dovoljno kvalitetnim predavačem (a za taj kvalitet vi dobro plaćate)

Zašto vam sve ovo pišem? Jer smatram da imate pravo da znate sve informacije, pa onda na osnovu toga da donesete odluku. 

Da idete kod bilo koga, to vam ne bih preporučila. Bolje sačuvajte tih 100-200€ ili ih utrošite na putovanje u zemlju u kojoj se taj jezik govori (a za engleski možete otići i u neku susednu zemlju i provežbati) - pametnije ćete uložiti svoj novac.

Kakva su vaša iskustva sa učenjem stranih jezika u velikim lancima škola?






четвртак, 01. фебруар 2018.

Ko vam to decu uči strani jezik?

Vi mislite ovako: Daću dete na časove stranog jezika (najčešće engleskog), to je dobro da uči u tom uzrastu i rešio sam problem. Je li tako? Dabome da je tako, i to je potpuno pogrešno.




Šta vi mislite, da su škole ili privatni profesori uvek savesni i odgovorni i neće se prihvatati podučavanja vaše dece u dobu kada im je NAJVAŽNIJE da imaju dobrog profesora? Kamo lepe sreće, ako se uzdate samo u sreću po ovom pitanju.

Savesnih i iskusnih svakako ima i ako vam dobar profesor podučava dete, vrlo je verovatno da će ono dobiti lep osnov i LJUBAV prema jeziku (o važnosti ljubavi kasnije, taj deo obavezno pročitajte). Osim toga što pravilno govori, profesor će primetiti i kad dete pravi tipične greške kod učenja jezika i strpljivo će i sa uspehom ispravljati.

S druge strane, nedovoljno stručan profesor te greške neće primećivati. Štaviše, verovatno će ih i sam praviti, što dovodi do veoma opasne pojave - automatizacije grešaka. Što bi se reklo - ode mast u propast, jer kad se greška automatizuje, potrebno je toliko truda da se to ispravi da smo skloni da neke slučajeve nazovemo nemogućim.

A sve ovo se događa iz više razloga. Prvi je onaj koji sam navela na početku - verujete u savesnost škola i profesora. Istina je da je većini stalo SAMO do toga da vam uzmu pare (da se ne lažemo, svi rade za profit, ali samo neki od njih hoće zauzvrat da pruže obećanu vrednost i kvalitet). A za profesora će lako - pa šta će deci diplomirani filolog (a to da je i među njima tek nekolicina valjanih je tužna tema za neki drugi post) i stručnjak, njima treba samo par reči, nekoliko pesmica i to je to.

Meni ova zabluda toliko smeta da često umem da se žalim prijateljima na to kako svako ko zna da sklepa 2-3 rečenice misli da može da podučava decu. Pa taj će u jednoj rečenici 10 grešaka napraviti i zar ta osoba deci da bude primer jezika kakav treba da govore?

Nego, dosta žaljenja, hajde da vidimo šta vi možete da uradite da ne zapadnete u nezavidnu situaciju. Posvetite vremena da doznate kakva je ta škola i kakav je nastavnik koji radi s vašom decom. Ima li škola neku licencu, a nastavnik diplomu ili ekvivalentno znanje i smisao za rad sa decom? Šta rade deca na tim časovima, kakva je atmosfera, kako se osećaju posle? Da li je prostor neka adaptirana rupa ili je pak prijatan za rad? Kakvi se udžbenici i nastavni materijali koriste? Da li je cena nerealno niska (ako jeste, nastavnik je jako malo plaćen, pa su šanse da je taj neko dobar veoma male, da ne kažem nemoguće)?

Hajde, možete vi to. Ne verujem da je teže od špijuniranja ljudi po fejsu i instagramu (svi ovo radimo, da se ne lažemo), a mnogo je korisnije za budućnost vašeg deteta 🙂

E, da! Ljubav koju pomenuh na početku. Ona je veoma važna, moram reći čak i - krucijalna! Ovo važi za sve uzraste. Ako imate otpor prema nekoj vrsti informacija, one u vašu glavu ulaziti neće. Učenje stranog jezika nije izuzetak. Tj. može ponešto i da uđe ako ste baš talenat, ali slaba vajda od toga. U tom slučaju se prvo mora razvijati pozitivna emocija deteta (ili čoveka) prema jeziku. To će ti trebati za posao jednog dana neće mnogo pomoći. Pa setite se sebe sa 5, 10, 15 godina, za neki apstraktni posao jednog dana ste se brinuli ko za lanjski sneg. Motivacija za posao pali samo kad vam gori pod nogama, morate naučiti taj jezik odmah inače nećete dobiti super poziciju koja vam baš treba, nećete zapaliti preko i sl. U tom slučaju ćete učiti kao blesavi. U drugim slučajevima - teško.

Kako onda razviti ljubav? Ja imam neke ideje, ali bih volela da čujem i vaše - kako svesno razviti ljubav prema nečemu? Pišite mi, pa da napravimo od toga lepu priču.

Veliki pozdrav do skorog pisanja,
Jovana

P.S. Ne bilo vam glupo, tražite diplome na uvid, i za to se laže samo tako.




петак, 08. децембар 2017.

Napravi pauzu

Neke tekstove (većinu) pišem brižljivo, odmeravajući svaku rečenicu (lažem, svaku reč) dok neke pišem iz snažne pobude da prenesem neku poruku što pre. Ovaj tekst spada u drugu grupu.



Dakle, pauza. Da li ja to imam poriv da vam prenesem poruku da treba da hvatate krivine i zabušavate na svakom koraku? Ne, nikako. Dosta se kod nas izbegavao rad i zato smo tu gde jesmo. Međutim, ljudi su, valjda iz tog straha da se ne pomame za neradom, prešli u drugu krajnost - rade po 10-11 (i više) sati bez mnogo odmora, koji je svakom živom biću neophodan. Da ne bi ispalo da su neradni i lenji, oni sebe teraju preko svih granica koje im postavljaju i telo i psiha. Dok se ne sruše, psihički ne odapnu i slično. Ako si jedan od njih, napravi pauzu.

Pitaćeš me možda šta će ti pauza. Ne znam ja, ali tvoje telo i mozak znaju najbolje. Toliko se procesa dešava na nesvesnom nivou koji nas održavaju u životu bez naše kontrole da mislim da naše telo zaslužuje da ga slušamo i da mu verujemo. Ako telo kaže - odmori se malo, pa onda se odmori malo, pobogu. Ignorišući signale nećeš ništa postići - umor neće otići, bićeš prespor i neproduktivan. I misliš da je bolje tako nego da napraviš pauzu? Greška!

Napravi pauzu i telo će ti biti zahvalno - osvežiće se, regenerisati, prijaće mu dašak odmora, pa će biti spremno da ti opet stavi na raspolaganje svoje pune kapacitete i moći ćeš da radiš kako treba. Čak i kad vremenski izračunaš, više ti se isplati da napraviš pauzu i onda radiš sa energijom i poletom nego da je ne praviš zbog neke griže savesti i onda se mrcvariš i time ne postižež ništa osim navodne čiste savesti. Kad ti telo i psiha sagore, neće ti to mnogo pomoći.

A uglavnom je dovoljno uraditi neku sitnicu ili radnju koja vremenski kratko traje, samo da izađemo malo iz stanja fokusiranosti u stanje relaksacije. Idi u wc, namaži kremu za ruke, popij čašu vode, operi čašu u sudoperi, skuvaj kafu, skreni pogled na nešto lepo u svom okruženju, gricni nešto.

Ili malo piši, kao ja u svojoj pauzi 🙂

среда, 18. октобар 2017.

Šta je javni nastup i kako ga unaprediti - 1. deo

Na šta prvo pomislite kada se kaže javni nastup
Na govornika na bini, obasjanog snopom svetla (koje ga još prati dok hoda), kako se obraća mnogobrojnoj publici? 
Na političara kako na mitingu izlaže svoje jalove planove i programe? 
Ili pak na predavača koji vas na konferenciji impresionira govorom propraćenim ppt prezentacijom, po kojoj uvežbano šara crvenim laserom?



Da, ovo su tipične situacije onoga što nazivamo javnim nastupom. Ali hajde da se odmaknemo malo dalje i sagledamo i sledeće situacije:

  • odgovaranje na usmenom ispitu
  • prezentacija u svom timu, kompaniji na fakultetu
  • intervju za stipendiju, Work and travel ili posao
I ove i slične situacije, iako se ne podudaraju sa tipičnom predstavom onoga na šta pomislimo kada se kaže javni nastup, svakako spadaju u njega, jer nije nužno imati veliku publiku. Dovoljno je imati publiku, makar nju činilo 2-3 ljudi, kojoj se vi obraćate, kojoj nešto izlažete. Za razliku od opuštenog ćaskanja sa ljudima, u ovom slučaju vi pričate njima, a ne sa njima (osećaj neobaveznog ćaskanja sa publikom koji neki javni nastupi pružaju uglavnom je plod unapred osmišljenog i sa sigurnošću i samopouzdanjem vođenog nastupa). 

U svim ovim slučajevima vi ste ti koji smišljate šta ćete da kažete i na koji način. Čak i kad vam se postavljaju pitanja, uključujući i ona nezgodna, na vama je da pretpostavite pitanja i da pripremite odgovore na njih, da osmislite strukturu, da vežbate, da otklonite tremu i, na kraju krajeva, da zablistate. Međutim, kako znam da je mnogima iz raznih razloga teško da zablistaju (npr. usled treme, lošeg govora tela, nedovoljno struktuiranog govora, loše artikulacije i sl.), pripremila sam nekoliko saveta koji će vam pomoći da unapredite javni nastup.

Dosta saveta koji slede naučila sam od predavača i prijatelja iz Instituta Main Point, kojima se ovom prilikom još jednom zahvaljujem što su mi pomogli da poboljšam svoj javni nastup. Ipak, imajte u vidu da su odabir i interpretacija znanja moji i, samim tim, barem donekle subjektivni.


Trema



Boljka i razlog broj jedan za nedovoljno kvalitetan javni nastup ili zaziranje od istog. Pritom razlog za tremu ne mora biti nekompetencija. Evo baš sam pre neki dan radila s drugaricom koja temu drži u malom prstu, pa joj je opet bilo frka da pripremi prezentaciju i izlaže pred ljudima. Da bi se sam osećaj nelagode smanjio (ne može potpuno da nestane i to je sasvim u redu) i da se ne bismo borili protiv treme, već uz umerenu dozu progovorili i, što bi se reklo, izdominirali, dobro je imati u vidu sledeće:

  • Niste centar sveta. 
    Ali kako, pa svi me gledaju i slušaju? Gledaju i slušaju, neko i ne sluša, opažaju i prostor oko vas, osvetljenje, okolne zvukove; prevrću po mislima i svoje obaveze ili, ako uspete da ih zainteresujete, ono što i sami znaju o datoj temi. Nismo mi bitni drugima onoliko koliko mislimo da smo im bitni, a kamoli onoliko koliko smo sami sebi bitni. 
  • Niko vam ne čita misli.
    Sa ovime će se, očekujem, ljudi uglavnom složiti. U tom svetlu, strah da nećete reći sve što ste planirali i da će svi znati pod kolikom ste tremom i kako vam je teško pada u vodu. Vi znate šta ste planirali i kako se osećate. S druge strane, vaša publika zna samo ono što vidi i čuje. Dakle, ako zaboravite da kažete nešto, ne dajte se zbuniti - niko ne zna da ste bilo šta zaboravili. Isto je i sa tremom. Jednom prilikom sam tokom kursa u Main pointu pitala jednog od predavača i ljude iz grupe da li se videlo da sam imala tremu i svi su bili u fazonu - Stvarno? Ujedno su me i izgrdili jer...
  • Nikad ne priznaješ da imaš tremu.
    Mislite da će ljudi imati više saosećanja ako im otvorite srce i priznate da ste pod tremom? Istraživanja kažu suprotno. Vaša trema i vaša nesigurnost - vaša stvar. Drugima prikažite samo najbolje.
  • Trema vremenom popušta.
    Ništa ne traje večno, pa ni trema. Zapravo, traje mnogo manje, barem onaj najjači osećaj, i on se, po pravilu, javlja na početku govora. Lek za ovo je detaljnija priprema uvodnog dela, radi osećaja sigurnosti, koji će se onda preneti i na ostatak izlaganja.
  • Vežbanje leči sve.
    Ili barem tremu, a to je u ovom slučaju sasvim u redu. Uvežbavanjem stičete neophodnu rutinu, a ona vam daje sigurnost i doprinosi tome da trema prestane s tim dosadnim ometanjem. Zato vežbajte dok ne postanete potpuno sigurni u ono što treba da govorite.

Govor tela


Iako knjizi po koricama ne treba suditi, činjenica je da se ljudima po koricama, tj. po spoljašnjem izgledu sudi. I to poprilično. Lepota, šminka, odeća, kilogrami, položaj i pokreti lica i tela - sve ovo dosta utiče na kompletnu sliku koju će ljudi steći o nama i inače u životu, pa samim tim i na javnom nastupu. To može da nam se ne sviđa, možemo se boriti protiv toga, možemo kritički razmišljati, ali moramo biti svesni činjenica. Uostalom, ljudi zaključke o nama na osnovu našeg izgleda donose u deliću sekunde, samim tim i nesvesno. Na nama je da li ćemo im nepažnjom ili prkosom dati materijala za loš utisak ili ćemo takvo zaključivanje okrenuti u svoju korist. Možemo baratati rečima kao ratnik sabljom, ako govor tela nije u skladu sa njima, ljudi će verovati više, pogađate, govoru tela. Kako da iskoristite govor tela? Evo nekoliko poželjnih i nepoželjnih stvari na koje treba da obratite pažnju kako biste poboljšali utisak koji ostavljate u ovom domenu:

DA

  • pogled u prijateljsko lice u publici - daće vam samopouzdanje (ali ne buljite neprekidno u jednu osobu)
  • prijateljski gestovi - otvoreni dlanovi, stabilna poza tela (npr. noge blago raširene, u obliku jednakostraničnog trougla), piramida Vučić/Merkel (ovo mi možda percipiramo neprijateljski, ali ovaj gest se upotrebljava mnogo pre nego što su ga ovi počeli zloupotrebljavati)
  • vedrina - osmeh ustima, očima, pogledom - ovo ljude kupuje, i to dobro, pa treba obratiti pažnju na to prilikom govora (deluje banalno i pominjati, ali zadesi se čovek koji ima problem da konkretno pri javnom nastupu ispolji vedrinu bojeći se da će delovati neozbiljno ili iz ko zna kojih razloga)
  • stil oblačenja primeren događaju, publici, društvenom položaju...
NE
  • pogled u pod ili plafon - delujete nesigurno ili, još gore, neiskreno
  • okretati leđa publici - ovo može lako da vam se omakne ako se nezgodno postavite u odnosu na ekran ili tablu; vodite računa da se postavite tako da, čak i kad pišete, to uradite tako što ne okrećete leđa (npr. ako pišete ili pokazujete desnom rukom, tabla ili ekran su sa vaše desne strane)
  • gestovi nesigurnosti i odbojnosti - prekrštene ruke, skriveni i skupljeni dlanovi, prst u vis, ljuljanje, stav da mi je da se bacim u krevet i zaspim, ljuljanje, igranje kosom i nakitom
  • odsustvo vedrine - suprotan efekat u odnosu na prisustvo vedrine
  • neurednost, odeća koja nije u skladu sa datom prilikom

Ostaju nam još govor i stil, o kojima ću pisati u narednom tekstu, a vi pišite ako želite da pročitate nešto detaljnije o ovim dvema temama, rado ću ih produbiti.

Kako se vi nosite sa izazovima koje donosi javni nastup?






петак, 22. септембар 2017.

Srpski jezik kao strani (master) - info i utisci

Pošto mi se od septembra javljaju ljudi sa pitanjima u vezi sa ovim master programom, cenim da će za sve zainteresovane za ovaj program biti korisno da pročitaju sve informacije i utiske na jednom mestu. U nastavku sledi kombinacija pitanja koje sam dobijala, kao i onih koje sam sama smislila, a verujem da bi vas odgovori mogli zanimati.



Ko sve može da upiše ovaj master?

Naslov master programa zvuči kao da je namenjen samo srbistima, ali u samom konkursu to nije navedeno kao uslov, tako da su i ga ljudi sa drugih katedara upisivali i lepo se na njemu snašli. Ipak, podrazumeva se da vam je za predavanje srpskog strancima potreban odličan nivo znanja jezika (znači, da se ne pitate koji li je to padež u rečenici i sl.). Iako se znanje srpskog jezika ne proverava, na predavanjima se polazi od toga da vi gramatiku već znate i onda učite novi pristup - kako da ta znanja na potpuno drugi način predajete strancima.

Koji prosek mi je potreban za budžet?

Prošle godine je od 20 budžetskih mesta bilo popunjeno 19, tako da je na master upao svako ko se potrudio da podnese prijavu. Međutim, čini mi se da ove godine vlada veće interesovanje za ovim programom (samo meni se javilo 5-6 ljudi ljudi do sad), tako da ne bih preporučila kalkulisanje i varijantu: Hajde da upišem bilo šta, iako me to uopšte ne interesuje, samo da upadnem na budžet. S obzirom na to da se može konkurisati samo na jedan master program na našem fakultetu, preporučila bih da to bude ono što vas najviše zanima i čime želite da se bavite, a ne da jurite budžet i ostanete kratkih rukava.

Kada počinju predavanja, u kom su terminu i da li su obavezna?

Nama su predavanja počela početkom novembra, pa verujem da se taj termin neće drastično menjati. Imajte u vidu da obaveštenje prošle godine nije stajalo na sajtu, već samo ispred Centra za srpski jezik kao strani, pa su neki ljudi malo ili mnogo zakasnili na početak predavanja čekajući informacije u elektronskom obliku (Čekajući Godoa). Predavanja su nam, koliko me sećanje služi, uglavnom bila radnim danima između 11 i 3 i obavezna su, i to s razlogom - većina predmeta je praktično orijentisana da vas osposobi za predavanje strancima. Naravno, ukoliko je neko zaposlen, mislim da može da se dogovori sa profesorima, ali ne možete upisati i nikad se ne pojaviti na predavanjima, jer vas mrzi da dođete do fakulteta. Uostalom, deo gradiva za ispite se uči iz beležaka, pa biste morali da zavisite od nečije sposobnosti da dobro i čitko hvata beleške i dobre volje da ih sa vama i podeli.

Kakvi su predavači i ispiti?

Kvalitet predavanja, posvećenost predavača i uopšte odnos prema studentima je nešto što na ovom fakultetu ni u ludilu ne bih mogla da očekujem. Osim što se zaista trude da nas nauče i osposobe za rad, prema nama su veoma prijatni, otvoreni da odgovore na sva pitanja i pomognu. Imali smo priliku, ko je hteo, da prisustvujemo predavanjima i okupljanjima posvećenim srpskom kao stranom za migrante, a primali smo i obaveštenja za razne događaje koji bi nam mogli biti značajni.
Za ispite treba da se uči, ali nije to ništa prezahtevno i nesavladivo, tako da to, uz uloženo vreme i intelektualni trud, ne bi trebalo da predstavlja problem.

Da li mogu sa ovim masterom da predajem u školi?

E, na poslednje pitanje ne znam odgovor, ali znam kako da ga vi saznate. Nezvanično su nam rekli da bez problema možemo da predajemo, ali za te zavrzlame oko zakonskih regulativa, metodičkih poena i zvanja koja mogu da predaju u školi nije odgovoran fakultet. Tako da, ukoliko vam je baš stalo do toga da radite u školi - raspitajte se za zvanje, metodičke poene sa osnovnih i master studija i iščitajte delove zakona vezane za to ko može da predaje u školi (ima na internetu tačno navedeno čak i koji su brojevi Službenog glasnika u pitanju) i onda ćete imati tačnu i celovitu informaciju o tom pitanju.

U svakom slučaju, ukoliko biste želeli da razgovarate i sa nekim od profesora, toplo preporučujem da odete do Centra za srpski jezik kao strani i tamo se raspitate; biće radi da vam odgovore.

Nadam se da sam odgovorila barem na neka od pitanja koja vam se vrzmaju po glavi, a ako vas zanima još nešto, pišite u komentarima. Srećno na upisu!


субота, 09. септембар 2017.

Govorna kultura: Kako (i da li) čestitati verske praznike pripadnicima drugih veroispovesti?

Već duže vreme, kada nastupi neki verski praznik, razmišljam o tome kako da ga čestitam vernicima, bilo dominantnim pravoslavcima bilo pripadnicima drugih religija, istovremeno se čudeći zašto li to meni ljudi i dalje uporno čestitaju pravoslavne praznike (iako mi logično, lepe želje nikada ne smetaju).

Što se tiče samog načina čestitanja, prepoznala sam tri moguće opcije:

  1. ne čestitati praznik
  2. koristiti tradicionalni pozdrav (npr. Hristos Vaskrse, Bajram šerif mubarek olsun)
  3. koristiti konstrukciju srećan + ime praznika (npr. Srećan Uskrs, Srećan Bajram)
Iako sam već nekako izabrala 3. opciju kao najlogičniju za ono što želim da postignem - da čestitanjem praznika izrazim poštovanje i uvažavanje onoga što je mom sagovorniku bitno, a da se pritom ne osećam čudno i neiskreno, kao što bih se osećala pri korišćenju tradicionalnog pozdrava (Kako neko da kaže Hristos vaskrse ako ne veruje da je Hristos vaskrsao?), zanimalo me je da saznam i kako drugi ljudi razmišljaju i šta rade u datim situacijama. Tačnije, znam da se koriste ove tri opcije, ali me je zanimala zastupljenost svake od njih, kao i kako sami vernici žele (i da li žele) da im neko ko ne pripada njihovoj veri čestita praznik. Zato sam napravila malo istraživanje - osmislila sam anketu i podelila je sa svojim fb prijateljima, kao i u nekoliko fb grupa u kojima sam član.

Anketa - pitanja i rezultati





Kao što vidimo na pitici, nešto više od polovine ispitanika koristi konstrukciju srećan + ime praznika, a petina tradicionalni pozdrav. Relativno je mali procenat onih koji ne žele da im se čestita praznik, a ima iznenađujuće dosta ljudi koji ne slave verske praznike, imajući u vidu da je, sudeći po podacima sa popisa, 95% stanovništva Srbije pravoslavno, a pritom ima i ljudi drugih veroispovesti. Naravno, pitanje je koliko je tih ljudi koji su pravoslavci zaista religiozni, a koliko ih se tako izjašnjava eto tako, zbog tradicije ili su se roditelji izjasnili umesto njih.

Iako nisam uzimala podatke o godinama i obrazovanju, jer me je zanimala uopštena slika, a ne podaci u procenat, verujem da je većina mojih ispitanika obrazovana, između 20-50 godina i da su uglavnom iz gradskih sredina. Ipak, s obzirom na to da je danas uopšteno veći procenat gradskog stanovništva i da je sve više obrazovanih ljudi, ne verujem da bi se rezultati pri preciznijem i sveobuhvatnijem istraživanju značajnije razlikovali.

Pošto se u drugom slučaju svakako ne čestita onima koji nisu vernici (kao što rekoh u uvodu, ima i toga, ali to je već posebna priča, a nisam želela da širim temu), imamo tri opcije:

Kao što vidimo, i ovde se nešto više od polovine ispitanika odlučuje za opciju u kojoj neutralno čestitamo praznik, a i tradicionalni pozdrav praktikuje petina ispitanika. Preostala petina ne čestita praznik, što nas može navesti da pretpostavimo da se taj rezultat dobije pukim sabiranjem onih koji ne slave verske praznike i onih koji ne žele da im drugi čestitaju. Međutim, treba imati u vidu da nije sve crno-belo i da je vrlo moguće da ljudi koji ne slave čestitaju drugima, a da postoji određeno nepodudaranje između načina na koji ljudi žele da im se čestita i na koji sami čestitaju drugima.

Zaključak


Sve u svemu, iako više od polovine ljudi koristi jedan oblik, srećan + ime praznika, daleko smo od toga da kažemo da imamo ustaljenu kulturu govora (i ponašanja) u datim prilikama, što treba imati u vidu u ovakvim situacijama. Dosta ljudi ipak želi da im se čestita tradicionalnim pozdravom, pa bi im druge opcije možda bile znak nedovoljnog poštovanja, a ne treba zanemariti ni one koji se ne osećaju dobro kada im čestita neko ko ne pripada njegovoj veri.

Naravno, u celoj priči treba imati u vidu i sopstvena osećanja. Kao što sam napisala, ako se ja osećam licemerno i neugodno izgovarajući tradicionalni pozdrav, neću ga izgovarati bez obzira na želje sagovornika, jer nikome nije cilj da se neko oseća loše.

Iako ovo nekima može delovati kao trivijalna tema, mnogim ljudima ti praznici zaista znače i predstavljaju posebne i važne dane u njihovim životima. Zato bi bilo dobro da imamo ustaljeno i široko rasprostranjeno rešenje, ali dok se to ne desi, snalazimo se sami, a nadam se da će u tome pomoći i rezultati ovog istraživanja (meni jesu, barem da sagledam kompleksnost teme). Ako ništa drugo, barem da budemo otvoreni da prihvatimo, iako se nekad ne poklapa sa našim očekivanjima, dobru nameru sagovornika.

Hvala svima koji su učestvovali u istraživanju i omogućili da nastane ovaj tekst.