петак, 03. март 2017.

Ivana Dimić: Arzamas - iz dnevnika čitanja

Ovo nije klasičan prikaz knjige, koji uključuje priče o "inovativnoj krstastoj strukturi", "fuziji ljubavi i smrti" i o tumačenjima kroz prizmu Hajdegerove filozofije. Umesto toga, odlučila sam da sa vama podelim misli i osećanja koje je u meni pobudila ova knjiga, zapisivane tokom samog čitanja, sa željom da vam pružim malo drugačiji pristup i otvorim još neki ugao sagledavanja knjige ili da vas podstaknem da se bacite na čitanje. Nisam baš sasvim sigurna koliko bi vas ovakav vid postova mogao zanimati, no vodim se izrekom Živi bili, pa videli.




*** Dnevnik čitanja ***


* Otvaram knjigu i vidim da se sastoji od mešavine kratkih priča i dramskih tekstova. Literarni tradicionalista u meni se buni i nada se da ovo neće biti promašaj.

* Na početku, priča o reči. Amam, u ogledalu mama. Lingvista u meni kupljen, nastavljam dalje.

* Prvi dijalog - pričaju majka i ćerka o nečemu što je zanimljivo, no meni je najupečatljivije ono na kraju - da je tata živ. Pitam se da li se prosečni čitalac toliko zaustavi i zamisli nad nedostatkom figure muža/oca i njegov uticaj na odnos majke i ćerke u ovom delu.

* Smenjuju se kratki dijalozi i tekstovi sa zanimljivim životim mislima. Uživam i u jednom i u drugom. Ali nadam se da će iz toga na kraju proizaći skladna celina. Bez toga kod mene ništa.

* Dijalozi su realistični, tačno mogu da zamislim situaciju da majka zvoca ćerki i omalovažava je što ne zarađuje više, nije se udala i ne zna da kuva, a iz svega izbija žal za preminulim mužem. Drago mi je da moja majka nije takva.

* Malo me ovaj dijalog podseća na Ljudi govore. Ne formom, suštinom.

* U proznim tekstovima se pojavljuju i znamenite ličnosti, npr. Goja ili Hajdeger, a teme su misaone, umetničke, životne. Rekla bih da nisu za prosečnog čitaoca, ali svako iz knjige izvuče ono što mu prethodno životno i čitalačko iskustvo dozvoljavaju, i to je sasvim u redu.

* Mama: Trebalo bi da isključiš kompjuter i televizor, jer kad posle naglo puste struju, mogu svi aparati da se pokvare. → Moja majka! Ista! Kako volim kad pisci uhvate nešto naizgled obično i naprave od toga genijalnost. Sad mi je na pameti Andrićeva Beleška o rečima, gde on lepo kaže da pisac treba da sluša ljude kako govore. Živa istina.

* Priča o Jeleni, koje je bilo, onda je nestala, a zatim pripovedač(ica) počinje da oseća njeno prisustvo - Andrić, oh Andrić. Jeste da je drugačija situacija, ali Jelena, žena koje nema provejava ovom pričom, a svim pričama provejava smrt

* Majka je i stara, ima 80 godina. Mislila sam po razgovoru da je mlađa - zamislila sam kao junakinje majku i ćerku od 60 i 30 g. Dakle, ona nije samo udovica, već je i stara, što dodatno objašnjava njenu neutoljivu potrebu za ćerkinom brigom i pažnjom.

* Majka i ćerka - osobe koje se vole, ali se ne razumeju. Majka uvek nezadovoljna, ćerka se nervira zbog majke. Šteta što ljubav izrodi i ovakve odnose.

* Majka kupuje skuplju kremu za lice nego ćerka, jer joj treba krema za bore sa 80 godina - savršeno!

* Lepo mi leži ovo mešanje i brzo smenjivanje proze i drame - skladno se stapa i dinamično je toliko da knjigu gutam! Kako sam krenula, pročitaću je za jedno veče, a ne pamtim kad mi se to pre ovoga desilo (tj. znam, kad sam čitala Pripovesti Barta Bidla).

* Ahaha, vidim da moja majka nije jedina piroman! Ne znam da li da plačem ili da se smejem.

* Ljubav da i pored svega ostane, nikad ne odustati od ljubavi - to je suština. Dobra poenta za kraj 1. dela.





* Ćerka razgovara sa tatom, koji je došao po mamu. Srećom, mama je još uvek živa, ali ćerka zna da joj se bliži kraj. Najgore je kad neko umre iznenada, ali nije naivno ni kad je skora smrt izvesna, jer za smrt nikad ne možeš biti dovoljno pripremljen.

* A tek demencija! Ne znam za druge, ali meni je glava prioritet, a gubitak pamćenja ili razuma - najveća kazna.

* Majka postaje nemoćna, ćerku više ne nervira, a razgovori su naizgled tužni, ali puni ljubavi. Šteta što neko mora da bledi sa ovog sveta da bi dobio čistu i potpunu ljubav.

* Kako se bližim kraju, potrebna mi je izvesna snaga volje da ne preskačem prozne delove, kako bih postigla kontinuitet za kojim žudim u čitanju dramskih.

* Ne mogu da zamislim kako bih se osećala da moja rođena majka ne zna ko sam i nadam se da neću ni saznati.

* Ne mogu dovoljno da se posvetim proznim zapisima i ispratim celinu - utisak od dramskog teksta je previše jak.

* Na kraju majka ćerku naziva majkom. Kad svom roditelju postaneš roditelj - čak i čitajući osetim koliko je strašno. Kraj (života) u previše nastavaka.


+ opšti utisak


Sve u svemu, uz sve poštovanje, ne bih je svrstala u vrhunac srpske književnosti, barem sveukupno gledano (ne mogu ovo da poredim sa Andrićevim stvaralaštvom, Hazarskim rečnikom ili Vremenom smrti, recimo), ali ni ne mislim da svaka knjiga koju čovek pročita treba da bude među najboljima. S druge strane, mislim da je knjiga dobra, uživala sam čitajući je i preporučila bih je (i već preporučujem) svojim prijateljima i ostalim ljudima koji se odlučuju za nešto kvalitetniju književnost i koji žele da budu u toku sa književnošću koja dobija značajne nagrade, kao što je Ninova nagrada, koju je ova knjiga dobila za 2016. godinu.