понедељак, 24. април 2017.

Jovana, stidiš li se ti da pred muškarcem budeš...

... gola?

Ovako nekako drugarica, dakako stidljivo, postavlja pitanje dok razgovaramo, što bi se reklo, o životu. Dodaje odmah da apsolutno nemam čega da se stidim, ali i pored toga je zanima mišljenje (ili možda pre osećaj) na temu s kojom mnoge žene muče muku, a o kojoj se i dalje malo priča. Zatim pominje celulit i pokazuje mi čuveni najgori celulit na svetu, za koji, po slobodnoj proceni, barem 90% žena smatra da ga ima.

Moj iskreni odgovor je bio - ne. Ako ne računamo trenutak upoznavanja, kada se prvi put na taj način upoznajemo s partnerom i kada mnogima verovatno, bez obzira na izgled, nije svejedno i doživljavaju čitav spektar osećanja. Iako se moj izgled ne poklapa sa onim koji se propagira kao jedini prihvatljiv, i dalje se ne stidim u datoj situaciji.

A zašto se uopšte žene stide svog izgleda, kakav god da je i zašto je to uobičajeno i normalno?


Medijski pritisak, milenijumska potcinjenost zena i njihovo svodjenje na lepe objekte svakako cine svoje. Danas smo se malo pridigli iz te jame pomucene svesti, ali ne mnogo, jer je zena i dalje, u neku ruku, lepi objekat. Kako drugacije objasniti postojanje propisanih mera za lepotu i ocekivanje da se zena stidi ukoliko ih ne ispunjava? I ne samo da se ocekuje da se stidi ako ih ne ispunjava, ocekuje se i da se stidi i ako ih ispunjava, ali eto, moze i bolje.

Ma wtf? Mislim, zasto to sebi radimo? Sto vise razmisljam o tome, sve mi je manje jasno. Em se stidimo SEBE em se takvo ponasanje ocekuje i ohrabruje u drustvu. Zao mi je, ali nisam sposobna da uvidim sta zene time dobijaju, osim osecaja manje vrednosti, tuge i isfrustriranosti. Zaista ne vidim razlog da to neko sebi radi. Pokusajmo da ucimo od muskaraca sto se ovoga tice - oni se bez ikakvog blama (koji ni ne treba da imaju) setaju bez majice, cak iako imaju pivski stomak i bujno poprsje. 

Naravno, ne zagovaram nezdrav nacin zivota, nikako. Verujem da bi trebalo da se svi potrudimo (ali nije obavezno!) da se hranimo zdravije i budemo fizicki aktivniji, ali ne da bismo kaznili sebe, usli u xs farmerke i postali drustveno prihvatljivi, vec da bismo ucinili nesto lepo za svoje telo i svoje zdravlje. 

Verujem da je ovo moguce i bez stida od svog izgleda i negativnih osecanja. Jednostavno, telo nam je takvo kakvo je, hajde da ga prihvatimo za pocetak i da volimo svaki aspekat sebe, ukljucujuci i "nesavrseno" telo. Osecaj je mnogo lepsi i, rekla bih, zdraviji za psihu / dusu (ko vec u sta veruje), a ima li bolje pocetne tacke od ove na putu ka pozitivnim promenama? Mislim, za one koji zele da ih izaberu. 

Sasvim je ok i ne izabrati i to treba da bude svima jasno kao dan. Svako je krojac svoje sudbine i snosi odgovornost za svoje izbore i postupke. Nema niko pravo da to osudjuje, cak ni oni koji nikada ni na koji nacin nisu ugrozili svoje zdravlje - dakle oni koji ne puse, ne piju, lezu pre ponoci, zdravo jedu, bave se sportom, idu redovno na preglede, ne izlazu se preteranom radu i stresu (sve ovo ima lose posledice po zdravlje, ali iz nekog razloga, osudjuju se samo ljudi koji su gojazni ili pak previse mrsavi) itd.

Ne dajte na sebe i svoje ja. Niko nije duzan da trpi osude za ono sto jeste, a da to druge ne ugrozava. Niko nema pravo da vas nipodastava. Licno nisam naletala u skorije vreme (poslednjih par godina) na takve reakcije, ali sam cula vise puta za takve situacije. Takve osobe, sto bi rekla Vendi, isutirajte iz glave i zivota. Vama super, njima sa takvim skucenim i osudjivacko-potcenjivackim stavom ljudi oko sebe mogu misliti kako je, no njihov problem.

Kakav je vas stav o sopstvenom telu i ovoj tematici uopste?

P. S. Izvinjavam se na osisanoj latinici u drugom delu teksta (ispravljam kad dodjem kuci), ali spopala me je iznenadna zelja da ovaj tekst dovrsim i objavim, taman i da blog dignem iz mrtvih 😃